21. век
Stojimo na mestu gde glave su pale,
I mrtvi udišemo otrovne supstance,
Vremena i vekovi za životom žale,
Od ponosa što oni stvorili su strance.
Glava puna misli, al’ zatvorenih usta,
Sa omčom oko vrata tu je usred šume,
Ne vredi mu misao, jer je šuma gusta,
Preživeće samo onaj što vreme razume.
I ljubav i mrznja svode se na isto,
Jer svi žele novac ili nešto više,
Nije bitno da li je prljavo il čisto,
Nije bitno da l’ će biti sunca posle kiše.
I da li je ljubav što je nekad bila,
Ili što će biti? Niko više ne zna,
A možda je stvarnost od mene nešto krila,
Znam da ova noć mi neće proći trezna.
Do kraja života, možda ću da patim,
I tragam za znanjem koje ne postoji,
Jer ono što želim, nikad neću znati,
Baš poput čoveka koji zvezde broji.
Србијо!
И све лепоте што створише преци,
Ливаде, шуме и њиве далеке,
И бојно поље где летеше меци.
Знај земљо моја да воли те неко,
Цркву и гробље, поток и стене,
Знај земљо моја, планино, реко,
Пуно те волим па чувај ти мене.
А када те неко други зажели,
Земљо што красе те сунчани дани,
Устаће србски народи бели,
Сваки ће Србин земљу да брани.
Ваша "срећа"...
Сломљене су мисли и осећаш нешто,
Сам у четр'и зида, ти и мрачна соба,
Сламају ти мозак и ум пале вешто,
Та четири зида, хладна попут гроба.
Сва та лепа сећања пљују ти у лице,
Затворен, заувек ти мрзећеш људе,
Јер знају да убију теже од убице,
Тако да жив човек вечно мртав буде.
И њихови мозгови размишљају исто,
Њихова су срца хладнија од леда,
Та одвратна тела изгледају чисто,
И осмех им тужан краси лица бледа.
Та проклета врста, крвопије гладне,
И са сваком сузом, мржња ти је већа,
Када владавина, зла, њихова падне,
Тада ћеш их питати шта је за њих срећа.