Уторак, Април 16, 2013
21. век
Stojimo na mestu gde glave su pale,
I mrtvi udišemo otrovne supstance,
Vremena i vekovi za životom žale,
Od ponosa što oni stvorili su strance.
Glava puna misli, al’ zatvorenih usta,
Sa omčom oko vrata tu je usred šume,
Ne vredi mu misao, jer je šuma gusta,
Preživeće samo onaj što vreme razume.
I ljubav i mrznja svode se na isto,
Jer svi žele novac ili nešto više,
Nije bitno da li je prljavo il čisto,
Nije bitno da l’ će biti sunca posle kiše.
I da li je ljubav što je nekad bila,
Ili što će biti? Niko više ne zna,
A možda je stvarnost od mene nešto krila,
Znam da ova noć mi neće proći trezna.
Do kraja života, možda ću da patim,
I tragam za znanjem koje ne postoji,
Jer ono što želim, nikad neću znati,
Baš poput čoveka koji zvezde broji.